Географска карта - Елбасан (Bashkia e Elbasanit)

Елбасан ( или Elbasani) је град у централној Албанији. Лоциран је на реци Шкумбин и престоница је Области Елбасан, на 41.1°N, 20.06667°W. То је један од највећих градова у Албанији, са популацијом од око 141.714 становника (према попису из 2011. године) и површином од 1.290 km².

Године 1254. Елбасан је припао Никеји, након победе Никејског цара Јована Дуке Ватаца, у рату против епирског деспота Михаила II.

Путописац Милош Милојевић закључује да Елбасан, значи "бела жена", тј. "белог краља жена" - настало по Косари, жени краља Владимира.

Елбасан је 1850. године седиште истоимене нахије, у Битољском пашалуку. То је важно трговачко место на цариградско-скадарском друму, чији је стари назив био Албанополис. Град је смештен у подножју Кандавских планина, у плодној долини, близу ушћа реке Черенике у Ушкомобин. Долина је засејана пиринчем, и засађена виноградима и маслињацима. Тада је град бројао око 5.000 становника "Шћипетара" - "већом страном грчкога (православни) и католичкога закона", који се трговином занимају. Око Божића се ту одржава велики вашар.

Православни Хришћани су имали митрополита "у Драчу, са столицом у Елбасану, и у овом јесу племена 'шћипетарска'".

Град Елбасан се 1894. године налазио на десној обали реке Шкумбе. Становништво је било тројако: у центру (кастра - тврђава) насеља су Албанци Хришћани (150-200 породица), око центра је широк муслимански појас (500-600 кућа), а изван вароши су Власи (Цинцари, са 160-180 кућа). У месту је била православна црква у византијском стилу, грађена "пре 80 година", а ту су и грчка мушка и женска основна школа. Албанци су углавном знали грчки језик; албански и грчки се могао чути на пустим улицама тог сиромашног места. Базар су чинила два тесна низа дрвених дућана. Подела и мржња између Хришћана и Муслимана је била велика; често на ивици сукоба. Цинцари су имали своју компактну колонију, са православном црквом и школом.

Након Конгреса у "Манастиру" (данашњи град Битољ у Македонији) 1908. године, латиница је изабрана за писани албански језик, те су муслимански активисти, под утицајем Младих Турака (тур. Jön Türkler), одржали више демонстрација за арапско писмо у Елбасану.

Јануара 1913. године у Елбасан су ушле српске комите, а три дана затим и српска војска - 18. пук. Због одбијања Албанаца да предају оружје, српска војска је водила борбе са њима у околини града. Ту су биле једно време стациониране српске формације: пет батаљона пешадије, једна брдска батерија и вод коњице. Јуна 1914. године Елбасан су заузели устаници, који се боре против албанске владе. Маја 1915. године Елбасан је био у српским рукама, заслугом пуковника Петра Мишића. Бугарска војска је 12. фебруара 1916. године преузела Елбасан. Септембра 1918. године српске трупе заузимају по ко зна који пут тај град.

Године 1934. Елбасан су сматрали за "најстарији град Албаније". У граду су се још могле видети лепе беговске куће, а ту су живели бројни богаташи. Народ је живео од земљорадње и сточарства, а приходи су стизали нарочито од продаје маслиновог уља. Постојала је ту фабрика рафинисаног шпиритуса власника Руса, Андрејева. У месту су биле две православне и једна католичка црква, две школе и зграда православне Митрополије, те мали биоскоп - намењен војницима.

Почетком 1941. године Британска авијација је бомбардовала град Елбасан.